logo djura 1 250 250px 1

Baner skola 2 1

login2

Ђура Даничић

Nenaslovljeni_dizajn.png

 

Даничић, Ђура (Поповић, Ђорђе), филолог, лингвиста

(Нови Сад, 4. 4. 1825. - Загреб, 17. 11. 1882.)

       У Новом Саду су рођене многе еминентне историјске личности које имају велики значај за цео српски народ. Управо једна таква личност јесте и Ђура Даничић, један од утемељивача српскохрватског језика. Ђура Даничић је рођен под именом Ђорђе Поповић, као четврти син новосадског свештеника Јована Поповића.

       Прве школе је учио у Новом Саду и Пожуну, а правне науке у Пешти и Бечу, где је дошао 1845. године. Словенској филологији и проучавању српског језика посветио је цео свој радни век. Своје презиме заменио је 1847. презименом Даничић, а затим име у Ђура, којим се потписао на свом првом научно-полемичком раду „Рат за српски језик и правопис“. При том имену и презимену остао је до краја живота. Једини разлог је био да се избегне државна цензура те књиге.

     Ђура Даничић био је српски филолог, бранилац Вукових погледа и велики поштовалац његовог рада. У Бечу пише први чланак у одбрану Вуковог народног језика. Код Вука се упознаје са многим знаменитим личностима тог доба, као што су Бранко Радичевић, Јован Илић, Љубомир Ненадовић, Милица Стојадиновић, Богобој Атанацковић, Јосиф Рајачић, кнез Михаило Обреновић, Анастас Јовановић, Ђорђе Натошевић, Иван Мажуранић, али и Његош који је у Бечу 1847. штампао Горски вијенац. Ту су и Копитар, Шафарик, као и Франц Миклошич. Посебно драгоцено познанство је са Вуковом кћерком Мином. У њеном Споменару јој је посветио и стихове: „Узми зв'језду пред собоме, а сокола на десници: зв'језда ће ти свијетлити, соко ће ти кажевати кудијер ћеш путовати.“ Даничић је рано спознао да управо народни језик и народна књижевност најсуптилније одражавају дух једног народа.

       Посвећује се филологији, а учитељ му (1846) постаје Франц Миклошич, тада већ познати и признати слависта. Уз Миклошича наставља да учи словенске језике, а уз Вука — српски. Тих година Вук се борио са многим српским писцима и интелектуалцима, особито са Јованом Хаџићем (Милошем Светићем). Хаџић је својим Ситницама језикословним, почев још од 1837, оштро нападао Вука. Научно обарање теорије Вукових противника, Даничић је изнео у расправи „Рат за српски језик и правопис“ (1847), којом је допринео брзој победи Вукових идеја. Богатом аргументацијом доказује да се Хаџићев правопис "држи на незнању и самовољи", а из анализе значења лексема наслућује се будући велики лексикограф.

       Даничић је био један од потписника Бечког књижевног договора хрватских и српских лингвиста 1850. године, којим је ударен темељ заједничком српскохрватском језику, на основама које је Вук утврдио. Године 1856. постао је библиотекар Народне библиотеке у Београду и секретар Друштва српске словесности, а 1859. професор Лицеја (Велике школе).

       Даничићева научна делатност је вишестрана и обимна. Нема скоро ниједне области науке о српском језику и његовој историји да у њу није зашао и да у њој није оставио дубоке трагове. Бавио се правописом реформисаног језика, писао граматике, аналитички залазио у историју српског језика, засновао у оно време модерну српску и хрватску лексикографију, издавао старе српске писане споменике, преводио, бавио се лингвистичком и филолошком критиком. Проучавање српских акцената почео је 1851, а све радове је објавио под називом Акценатске студије Ђуре Даничића. Ови радови били су усмерени на проучавање српскога језика на народној основи, који је Вук нормирао као књижевни. Био је лингвиста европског формата и његове анализе су усклађиване са славистичком и уопште европском лингвистичком науком тога доба.

       Круну Даничићевог научног рада свакако представља лексикографија. Откако је почео са Вуком да припрема друго издање Српског рјечника (1852), у којем је поставио темеље српског четвороакценатског система и из којега је црпео поуздану грађу за граматичко уобличавање и акценатске анализе — до краја живота наставио је да се бави овом облашћу.

       Посебна област његовог рада јесте проучавање и издавање дела из старе српске књижевности: Теодосијев Живот Светога Саве (1860), Никољско јеванђеље (1864), Житије Светога Симеона и Светога Саве од Доментијана (1865), Животи краљева и архиепископа српских од Данила (1866). Тиме је започео издавање средњовековних споменика српске књижевности.

       Превођењем се почео бавити још као ђак Пожунског лицеја. Први већи превод су му Приповијетке из Старога и Новога завјета (1850), које су доживеле многа издања у Београду, Загребу, Новом Саду и другде, Писма o служби божјој у православној цркви Андреја Муравјова (1854), Историја српскога народа Аполона Мајкова (1858). Споразумева се 1863. са Британским библијским друштвом да преводи Стари завјет, и на томе ради до 1868, када га издаје у Пешти.

     У свом започетом делу Рјечник хрватскога или српскога језика, Даничић је предложио реформу латиничног писма по угледу на Вукову реформу ћирилице, у којој би се диграфи dj, lj, nj, dž заменили графемама đ, ļ, ń, ģ, и тиме постигла пуна компатибилност латинице са ћирилицом. Избегле би се и недоумице у којима графеме из диграфа стоје једна до друге, али се посматрају одвојено (нпр. надживети, инјекција, подједнако итд.). Од Даничићевих графема, у ширу употребу је једино ушла графема /Đ đ/, уместо дотадашњег /dj/. У дубровачком часопису „Срђ“ се од 1902. године почео примењивати овај Даничићев правопис за латинично писмо српскохрватског језика.

       Својим радом, као изузетан филолог и лингвиста, Ђура Даничић је учинио да се наука о српском језику укључи у токове савременог развоја европске лингвистичке мисли тог доба.

Ми на мапи

Наш мото

Мото школе

5473488

Важни датуми

15.04-25.04.2022.год.- Пролећни/Ускршњи распуст

01,02. и 03.05.2022.год. - Државни празник

10.06.2022.- завршетак школске године за ученике 8.разреда

24.06.2022.-завршетак школске године за ученике од 1. до 7.разреда

27,28. и 29.06.-завршни испит за 8.разред

30.06.2022.-УЧЕНИЧКИ ЛЕТЊИ РАСПУСТ

Миникалендар

јун 2022
пусчпсн
12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
27282930